Kako god okrenem, text Laloškog valsa mi prekine svu muziku. Jedne davne 2002. 16.decembra, dunja u buretu je završila svoj proces vrenja. Hladan dan za biti napolju ali nije bilo padavina. Istresao sam kominu u kazan, zatvorio ga i oblepio žutom zemljom. Međutim, sa vatrom sam imao problema. Popodnevni, vazdušni pritisak, nije pogodan za potpaljivanje vatre. Uspeo sam posle xy pokušaja ali je trebalo vremena dok patoka nije krenula po PS-u. Do 18:30, kao konac je isurilo do 4” (grada) a onda sam sve to, prebacio na 25 litarski kazan za prepeku. Menzura od 1dl se kao i prvi mačići, bacaju u vodu a ostatak do 10” (grada) je iscurilo do 20:00. Na vrat-na nos sam se spremio i TurboFiguarom stigao do hale sportova. U 21:00 je počeo koncert Đorđe Balaševića Posle oficijalnog dela, upitana je publika za želju. Neko iz mase je dobacio za “Stari laloški vals” i pesma je krenula. Dočepao sam se prve ženske osobe koja mi je bila pri ruci i zamolio za ples. Odigrao sam ga kao sa dve leve noge. Text pesme me je dekoncentrisao na osobu i pokrete.
Litru dunje smo popili kada se ćerka porodila a druga litra čeka sina z neku drugu prigodu, ma kakva ona bila.
Moja Vojvodina, jedna i jedina .
Article
0 comment